First Sentence

"Prvo poglavye Nije razmišljao ništa i nije mu bilo ni do čega. Zid na kom je čučao, skriven granama raskošnog platana, nosio ga je povisoko od mokrog asfalta, pokislog, mokrog do gole kože i strahovito uplašenog. Treptao je, a voda mu je ulazila u oči, curila niz hrbat i lila u meke patike, tako da je s mukom održavao ravnotežu i osluškivao, osluškivao... Stomak mu se grčio pri pomisli da bi mogao biti uhvaćen. Iako je već dugo ubijao ljude, nije prestao da se plaši. To što je ovaj put pošlo naopako nije ga ljutilo, nije ga nerviralo, samo strah, moglo se to desiti bilo kad. A stalno brinuti, onda jebeš pos'o. Ne bi bio opušten... Malo se izduvao i shvatio da će u tom neprijatnom položaju ostati poduže, možda do jutra, možda duže, to nije znao, a predviđati stvari koje nisu bile do njega je tako uzaludno i zamorno, da se tom stazom misli nije ni zaputio. Sve vreme je slušao napregnuto, tako da mu je svaka dlaka u kosi postala antena. Pomislio je kako mu je hladno. Na mah se uplašio da će mu pištolj opaliti u jaja, pa ga je premestio nazad za pas, onda se zabrinuo da tamo puno kisne i stavio ga opet napred. I ko zna koliko još puta tako. Zora je počela da sivi obrise dole, ispod zida, a potera se utišala, odmakla nekuda dalje, možda i vrebala po mračnim kolskim ulazima. Čekao je da mu se javi instinkt i potera ga sa zida, napred u sigurnost dana. Polulevo, malo pozadi, veliki olinjali mačor posmatrao je netremice iz mraka Ivana Bergera kako satima pokušava da održi ravnotežu, i boreći se sa snom ne padne sa zida. Mačora je neodoljivo privlačilo nešto svetlucavo za čovekovim pasom. Taman kad mu pažnja popusti, čovek se pomeri i kratka jakna otkrije, na mah, niklovani tetejac. Mačije oči suze se kao pred skok, i igra se nastavi. Vareći jednu pileću glavu zaostalu od poslepodneva, životinja lenjo, tiho podrignu, mljacnu, i oseti neobično zadovoljstvo ovom samohipnozom koja ju je vodila u slatku nirvanu."